Priče sa sela

Vinarija Valčić – vina iz sopstvenih vinograda

Miroslav i Olivera Valčić, vlasnici vinarije Valčić, koja se nalazi nedaleko od Uba, u selu Gvozdenović, bili su jedni od učesnika na poslednjim Danima domaće kuhinje koji su se održali sredinom decembra meseca u Zemunu.

Nedaleko od Uba nalazi se selo Gvozdenović. Meštani sela pretežno se bave zemljoradnjom, a zastupljeno je i stočarstvo. Gvozdenović je selo ispod slovačkog visa Karaule i pri izvoru rečice Kladnice, kolubarske pritoke, sa kućama razređenim u porodične grupe pri izvorima pojedinih kladničkih potoka.

Miroslav Valčić, profesor na Fakultetu veterinarske medicine u Beogradu, slobodno vreme provodi u svojim vinogradima i vinariji. Ističe da su na Danima domaće kuhinje izlagali jedan osnovni proizvod, odnosno jedino vino kuće, a to je  „kraljevska kupaža“ kabernea sa 20% merloa iz 2015. godine kada je i osnovana vinarija.

Vina vinarije Valčić, foto: hranasanasihpolja.rs
Vina vinarije Valčić, foto: hranasanasihpolja.rs

– Zasadili smo vinograd 2008. godine na površini od tri hektara, vinariju registrovali 2015. i od tada smo na tržištu. Sporedni proizvodi su nam likeri od aronije i kupine koju takođe gajimo. Reč je o porodičnoj vinariji, u posao su uključeni supruga i sin Uroš, agroekonomista po struci, a imamo i jednog zaposlenog radnika, ističe Valčić.

– Mi smo jedna od 16 vinarija koja svoje vino pravi od svog grožđa a ne uvezenog. Uzgoji se grožđe, ne manje od 1,5 do 2 kilograma po čokotu sa najmanje 24% šećera u grožđu, to garantuje između 13 i 14% alkohola u vinu. Naše vino je samo tok, ne presujemo ga, što predstavlja još jedan od kvaliteta, ističe naš sagovornik.

Nije slatko vino, odležalo je dve godine u hrastovim buradima.

Vinogradi u selu Gvozdenović, foto: porodica Valčić
Vinogradi u selu Gvozdenović, foto: porodica Valčić

Dodaje i da imaju svoje kupce koji poručuju i po 5 kutija vina. Najveću prodaju ostvaruju tako što ljudi čuju o čemu se radi i tako poruče vino, a plasiraju ga i u pojedine restorane u Beogradu i Pančevu.

– Nismo se ranije bavili vinom ali imamo tradiciju. Moj pradeda bio je vlasnik čuvenih Vlasotinačkih podruma, nažalost, niko se posle njega u porodici time nije bavio ozbiljno, ističe Valčić.

Miroslav i Olivera Valčić, foto: hranasanasihpolja.rs
Miroslav i Olivera Valčić, foto: hranasanasihpolja.rs

Dodaje i da, prema površini vinograda, vinarija je projektovana na 45.000 boca, ali tenutno je na odležavanju svega osam hiljada. Godine su bile takve, kišne pa sušne, no kvalitet je ispoštovan do maksimuma.

Na pitanje da li planiraju proširenje proizvodnje, Valčić nam ističe da ne planiraju, hteo je da napravi sebi hobi za penziju i kaže da smatra da je uspeo u tome.

Piše: Milica Lukić

 

Bili smo u Muzeju čokolade

Nedavno je Beograd postao bogatiji za još jedan muzej i to onaj najslađi – posvećen čokoladi.

Lepa na oko, još lepša kada se proba. A za potpuni doživljaj u Muzeju čokolade i to je moguće. U priču o njenom nastanku sažetu u četiri prostorije, kreće se sa čašom tople čokolade.

Detalj iz Muzeja čokolade, foto. hranasanasihpolja.rs
Detalj iz Muzeja čokolade, foto: hranasanasihpolja.rs

„Prva prostorija je zapravo vezana za južnoameričku ili srednjeameričku prašumu – Maje, Inke i Asteci – prva drevna plemena koja su imala priliku da u nešto gorčoj varijanti osete tu primarnu čokoladu ili kakao“, objašnjava Petar Protić iz Muzeja čokolade, objavio je RTS.

Ipak, posetioci imaju priliku da probaju nešto slađu čokoladu i dobiju čokoladno proročanstvo od majanskog božanstva koje je sa stolicom asteškog kralja stiglo baš iz Južne Amerike.

Detalj iz Muzeja čokolade, foto. hranasanasihpolja.rs
Detalj iz Muzeja čokolade, foto: hranasanasihpolja.rs

„Druga prostorija tiče se samog dolaska čokolade na tlo Evrope sa brodovima Kristofera Kolumba. Prvo španski dvor ima tu ekskluzivnu priliku da proba taj novi ukus zrna iz Novog sveta koji im se veoma dopao“, nastavlja Protić.

A priliku da čuju priču o razvoju ove poslastice u Španiji imaju posetioci gotovo svih muzeja čokolade u svetu. Beogradski, međutim, nudi i jednu malo drugačiju.

Pred sam kraj putovanja kroz istoriju čokolade posetioce očekuje priča o Olgi, prvoj čokoladi koja je proizvedena u Kraljevini Jugoslaviji. Od nje nije ostao ni omot, a od fabrike „Šonda“ jeste slika i sećanje da se nalazila na Dorćolu nedaleko od mesta gde je danas Muzej čokolade.

Detalj iz Muzeja čokolade, foto. hranasanasihpolja.rs
Detalj iz Muzeja čokolade, foto: hranasanasihpolja.rs

U njemu su izloženi omoti nekada nadaleko poznatih jugoslovenskih čokolada pristiglih iz privatnih kolekcija ali i unikatni čokoladni eksponati domaće radinosti.

„Osoba koja je specijalno dizajnirala i napravila ove eksponate, jer su oni zapravo napravljeni od čokolade, je malo podigla pri toj recepturi temepraturu da upravo može da bude za ovakve postavke, znači neka dnevna temperatura možda malo više od toga da bi čokolada možda mogla da potraje malo više od mesec dana bez ikakvih problema i da bude jestiva“, naglašava Petar Protić.

Detalj iz Muzeja čokolade, foto. hranasanasihpolja.rs
Detalj iz Muzeja čokolade, foto: hranasanasihpolja.rs

Priliku da pojedu sve eksponate imaće najmlađi kada će se za manje od mesec dana u Muzeju organizovati interaktivna radionica za decu. Tada će i čokoladna postavka biti zamenjena novom.

Tekst preuzet sa sajta kurir.rs

Fotografije: Milica Lukić, hranasanasihpolja.rs

U Kačarevu održana Slaninijada

Ako pitate žitelje Kačareva u čemu je tajna trajanja manifestacije po kojoj su postali poznati širom Srbije, regiona, pa i Evrope, dobili biste isti odgovor – marljiv rad i ukusna hrana. Međutim, Slaninijada u Kačarevu je mnogo više od toga, o čemu svedoči 33 godine postojanja i sve veći broj posetilaca i izlagača koji hrle u ovo malo vojvođansko mesto ušuškano tik iza Pančeva.

Slanina ova, slanina ona, kobasice, pršute, buđole, šunke od po metar i više, kuleni, peglane kobasice, švargle, pihtije, čvarci, oni obični i duvan, sirevi nekoliko vrsta i naravno, hrskav spolja, a mekan ko duša iznutra hleb… Bilo je dovoljno da prošetate kroz štandove sa cipovkom ispod miške i da zaređate, jer svaki proizvođač je mušterije mamio sa seckanjem i besplatom degustacijom proizvoda, pri čemu su dobro puštali ruku, što prilikom seckanja slanine, što posluživanjem čvaraka, piše blic.rs

Jelena Milekić, detalj sa Slaninijade 2020. foto: Dejan Brković
Jelena Milekić, detalj sa Slaninijade 2020. godine, foto: Dejan Brković

Ove godine, zlatni pobednik u kategoriji domaće slanine, odneo je Dušan Pavlović iz Novog Pazara, dok titula u konkurenciji najbolje zanatske slanine pripala Jovanu Pavloviću iz Brankovine kod Valjeva. Nagrada za najdeblju slaninu otišla je u ruke meštanina Filipovski Mileta, dok je najbolja slanina od mangulice pripala Inđić Milici iz Vojke.

Štand Brković, foto: Dejan Brković
Štand Brković, Slaninijada 2020. godine foto: Dejan Brković

Brkovići su i ove godine bili učesnici tradicionalne “Slaninijade”. Njihove suhomesnate proizvode možete kupiti na predstojećim Danima domaće kuhinje koji će se održati 14. i 15. marta u TC Zemun Park u Zemunu, od 12 do 20 časova u Mini Mall-u.

Podaci o ovogodišnjoj Slaninijadi preuzeti sa sajta blic.rs

Piše: Milica Lukić

Ogledno dobro Poljoprivrednog fakulteta „Radmilovac“ obeležilo slavu Svetog Trifuna

Ogledno dobro Poljoprivrednog fakulteta „Radmilovac“ obeležilo je slavu Svetog Trifuna 14. februara. Slava je po tradiciji obeležena simboličnim orezivanjem vinove loze i sečenjem slavskog kolača.

Tim povodom su dekan Poljoprivednog fakulteta prof. dr Dušan Živković, prodekani Poljoprivednog fakuleteta, direktor Oglednog dobra „Radmilovac“ Nikola Filipović, i ostali zaposleni ugostili predsednicu gradske opštine Grocka Živadinku Avramović i zaposlene gradske opštine Grocka.

Orezivanje loze, foto: agrif.bg.ac.rs
Orezivanje loze, foto: agrif.bg.ac.rs

Izvor: http://www.agrif.bg.ac.rs/Vest/137/35176

Zašto bacamo hranu umesto da je doniramo?

Doniranje hrane u Srbiji nije zakonski definisano, zbog čega godišnje oko 247.000 tona hrane završi kao otpad, dok oko pola miliona ljudi nema za osnovne potrebe, te je u okviru “Sive knjige” jedna od preporuka NALED-a Ministarstvu poljoprivrede da donese pravilnik kojim bi se omogućilo doniranje hrane nakon isteka roka sa oznakom “najbolje upotrebiti do”, kao i da se ukine PDV na doniranje hrane.

Direktorka Centra za unapređenje životne sredine, Ivana Jovčić, smatra da bi donošenje pravilnika omogućilo brže doniranje hrane kojoj je istekao rok, ali koja je bezbedna za ishranu, kao što su, slatkiši i grickalice, a ne mleko, meso i riba koji imaju oznaku “upotrebljivo do”.

Međutim, dodaje ona, i kada bi se doneo taj pravilnik, problem i dalje predstavlja PDV od 20 odsto koji trgovci plaćaju na doniranje hrane. – Trgovci ukoliko žele da doniraju hranu, oni na nju moraju da plate PDV kao da su je prodali, tako da se njima više isplati da tu hranu bace, nego da je doniraju – rekla je Jovčić.

Rešenje je, ističe Jovčić, usvajanje Zakona o upravljanju viškovima hrane kojim bi se, pre svega, ukinuo PDV na doniranje hrane, a zatim, regulisalo na koji način bi proizvođači, distributeri, trgovinski lanci i ugostiteljski objekti donirali višak hrane.

Jovčić navodi da je pre pet godina formirana Radna grupa koja radi na pripremi Nacrta zakona o upravljanju viškovima hrane, ali Nacrt još nije donet.

Prošle godine je i Savet za filantropiju osnovao Radnu grupu za unapređenje zakonskog okvira za doniranje viška hrane.

Prema rečima Jovčić, najviše se pregovara oko ukidanja PDV-a, jer postoji bojazan da bi ukidanje PDV-a na doniranje hrane dovelo do zloupotrebe u smislu preprodavanja te hrane. Jovčić kaže da u Srbiji u proseku jedno domaćinstvo godišnje baci oko 35 kilograma hrane, a ukupno u našoj zemlji se za godinu dana baci oko 247.000 tona.

Pretpostavlja se da još toliko hrane bacaju trgovinski lanci, ugostiteljski objekti i proizvođači.

Prema podacima Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Srbije, oko pola miliona ljudi nije u stanju da zadovolji minimalne egzistencijalne potrebe i mesečno troši manje od 12.045 dinara.

Međutim, ni u Evopi još ne postoje sistemska rešenja za donaciju hrane, ali je EU izdala preporuke kako bi zemlje mogle da smanje bacanje hrane, međutim, te preporuke nisu obavezujuće. – Francuska je prva zemlja u svetu koja je pre nekoliko godina usvojila Zakon o upravljanju viškovima hrane, tako da su oni počeli sistemski time da se bave – ukazuje Jovčić.

Ciljevima održivog razvoja UN planirano da se do 2030. bacanje hrane u svetu smanji za 50 odsto.

Na svetskom nivou, dodaje Jovčić, jedna trećina ukupne količine hrane bude bačena, a osim velikog socijalnog, predstavlja i ekološki problem.

Za proizvodnju, preradu, pakovanje i distribuciju te hrane utroši se ogromna količina vode i energije, a ona završi na deponiji gde postaje otpad i ispušta metan – gas koji je štetan i utiče na klimatske promene.

– Ako bismo tu bačenu hranu posmatrali kao državu na globalnom nivou, ona bi bila treća u svetu po emisiji gasova sa efektom staklene bašte, odmah iza Kine i Amerike – ukazala je Jovčić.

U Srbiji hranu mogu da doniraju proizvođači, distributeri i trgovinski lanci, ali ne i ugostiteljski objekti i građani, jer ta hrana nema deklaraciju i niko ne može da garantuje da je ona bakteriološki ispravna i bezbedna za ishranu.

Izvor: www.srbijadanas.com

Sutra počinje “Slaninijada” u Kačarevu

Manifestacija: Slaninijada

Gde se održava: u Kačarevu, pokraj Pančeva

Kada se održava: 20-23.02.2020.

Posetite ovu manifestaciju ukoliko želite da probate ili kupite najrazličitije proizvode od mesa…

Informacije: Slaninijada je manifestacija koja od 1987. godine promoviše proizvode od mesa i tradicionalne običaje i gastronomiju južnog Banata.

Na Slaninijadi se pored proizvoda naših proizvođača mogu naći i slanine iz svih krajeva sveta – od Kine do Amerike, a posebno iz zemalja regiona. Ovde se mogu probati najrazličitije vrste slanine: slanina sapunjara, barena slanina, slanina sa crvenom paprikom, slanina sa prljenom kožicom, slanina od grojnika, slanina porebruša, adidaska slanina. Slanina se može kupiti sušena ili spremljena u salamuri, nasečena ili u komadu, dimljena ili sirova.

Ovogodišnju “Slaninijadu”, upotpuniće i štand porodice Brković iz sela Mačkat, gde će biti izloženi mnogobrojni gastronomski delikatesi. Do tada, posetite njihov portal www.brkovic.rs i upoznajte se sa asortimanom proizvoda koji će biti izložen.

Domaća slanina, foto: brkovic.rs
Domaća slanina, proizvod porodice Brković, foto: brkovic.rs

Slanina i proizvodi od mesa se predstavljaju na štandovima postavljenim na oko 3.000 m2 prostora – u zatvorenom delu u kojem uglavnom izlažu veći proizvođači i firme koje se bave preradom mesa i na štandovima u otvorenom delu gde izlažu mali proizvođači, koji pored proizvoda od mesa prodaju i druge proizvode domaće radinosti.

Ulaz je slobodan, a cene su sajamske.

Da li ste znali?

Prva Slaninijada održana je u seoskoj kafani, kada je za jednim od stolova započeta rasprava o svinjokolju, sušenju mesa i pravljenju dobre slanine. Svako za stolom je tvrdio da upravo on pravi najbolju slaninu, najdeblju, najukusniju… Neko se dosetio da se odmah organizuje takmičenje sa degustacijom kako bi se utvrdilo ko je najbolji slaninar u selu. Tako je održana prva Slaninijada uz proglašenje pobednika, čestitanja i zdravice.

Izvor: https://eventsinserbia.com/

Dejan Brković: Prvi utisci sa jubilarne “Pršutijade”

Ogledalo proizvodnje sušenog mesa po pradedovskoj recepturi je slika i prilika Mačkata, jednog sela u čitavom kraju u kome se stanovništvo podmlađuje i sve ga je više. Prema popisu iz 1991. Mačkat je brojao 689 žitelja u 161. domaćinstvu, a prema poslednjem ovde živi 892 duše u 262 kuće.

Ovome je najviše doprinela pršuta. Mladi koji su ostali na selu posvetili su se poslu koji su naučili od predaka i pretvorili u porodični biznis, a mnogi su se vratili iz gradova i zasnovali porodice.

Sajam suhomesnatih proizvoda, popularna “Pršutijada”, puni dve decenije trajanja tokom kojih slavi zanat koji je oživeo selo u podnožju Zlatibora i kojim se bavi 40-ak porodica iz Mačkata. Ne samo da one žive od ovog biznisa, nego i njihove male firme zapošljavaju po nekoliko majstora vičnih da od sirovog komada mesa naprave kvalitetnu pršutu, kobasicu, slaninu i sve ostale đakonije.

Bogat tanjir sa suhomesnatim proizvodima, Pršutijada 2020. godine, foto: Dejan Brković
Bogat tanjir sa suhomesnatim proizvodima porodice Brković, Pršutijada 2020. godine, foto: Dejan Brković

Pršutarstvo je posao od koga može lepo da se živi, priča Dejan Brković, jedan od proizvođača suhomesnatih proizvoda i izlagač na ovogodišnjoj “Pršutijadi”, koja je ove godine po 20. put okupila proizvođače ovih delikatesa. 

Pod šatrom u porti crkve Svetog Ilije u Mačkatu juče je počela ova tradicionalna manifestacija i trajaće zaključno sa 16. februarom.

“Pršutijadu” prosečno posećuje 10.000 gostiju, a od ovogodišnje jubilarne očekuje se da nadmaši dosadašnje brojke. Ne samo u broju gostiju, nego i što se tiče ekonomskog efekta.

Štand porodice Brković sa Pršutijade 2020. godine, foto: Dejan Brković
Štand porodice Brković sa Pršutijade 2020. godine, foto: Dejan Brković

Naš sagovornik, Dejana Brković, mladi proizvođač pršute, priča nam da je ovogodišnja “Pršutijada” na državni praznik Sretenje, osim toga i za vreme zimskog raspusta. Zato on očekuje da će ka Mačkatu tada pohriliti veliki broj turista sa Zlatibora a praznični dan iskoristiti meštani Užica i okolina.

Na štandu porodice Brković nalazi se veliki izbor suhomesnatih đakonija. Pričaju nam, da će se i ove godine, po običaju proglasiti najbolji proizvođači užičke svinjske, goveđe i ovčje, pršute, slanine, kobasice, stelje.

Brkovići mogu da se pohvale mnogobrojnim nagradama sa ove manifestacije i nadaju se da će ih biti još dosta. Dodaju i da će svi posetioci biti u prilici da degustiraju proizvode i kupe ih po sniženim, sajamskim cenama.

Piše: Milica Lukić

Sagovornik: Dejan Brković

Podaci o selu Mačkat preuzeti sa sajta blic.rs

Da li ste probali sir od meda?

Ako ste mislili da su predavanja na fakultetima uglavnom suvoparna, studenti Poljoprivrednog fakulteta, Univerziteta u Beogradu, to će demantovati, jer su upravo na predavanju dobili ideju da naprave nešto neuobičajeno za tržište Srbije – sir mocarelu od meda i melase.

Pogledajte prilog na RTS-u.

Izvor: www.rts.rs

Svi na Zlatibor: Ovogodišnja “Pršutijada” otvara se 14. februara

Vreme održavanja: 14. – 16. februar 2020. 

Mesto održavanja: selo Mačkat

Sajam suhomesnatih proizvoda ili popularna “Pršutijada” u Mačkatu po svojoj masovnosti i geografskom poreklu posetilaca spada u red nacionalnih manifestacija. Pršutijadu, koja se organizuje svake godine u selu Mačkat, poseti preko 10.000 gostiju iz čitave zemlje, a sve više je i izlagača, partnera i posetilaca iz inostranstva.

Sajam suhomesnatih proizvoda “Pršutijada” je po svom sadržaju privredna, ali zbog toga što se izlaže nešto karakteristično za gastronomiju ovog kraja, on je je i etnografska manifestacija.

Pored izlaganja i prodaje suhomesnatih proizvoda, propratni program čine predavanja iz oblasti ruralnog razvoja i kulturno-umetnički program, što je komplementarno osnovnom sadržaju. Dođite i probajte tradiciju!

Ovogodišnju “Pršutijadu”, kao i mnogobrojne prethodne, upotpuniće i štand porodice Brković, gde će biti izloženi mnogobrojni gastronomski delikatesi.

Do tada, posetite njihov portal www.brkovic.rs i upoznajte se na asortimanom proizvoda koji će biti izložen.

Izvor: http://www.zlatibor.org.rs/

Da li znate kako se proizvodi užička kobasica?

Meso zaklanih životinja se utroši u svežem stanju oko 1/3, a ostalo meso se preradi u kobasičarske i suhomesnate proizvode. Održivost svežeg mesa je kratkog vremena, a održivost kobasica i suhomesnatih proizvoda je duža.

Da bi se iskoristile tehničke mogućnosti konzerviranja mesa, kao što su: fizička sredstva (hlađenje i smrzavanje), hemijska sredstva (kuhinjska so, nitrati i nitriti) i termička (barenje, kuvanje i dimljenje) proizvode se razne vrste kobasica i suhomesnatih proizvoda razne trajnosti. Održivost pomenutih proizvoda se povećava, ali različito zavisno od vrste proizvoda. Kod svežih kobasica održivost je najkraća, duža kod polutrajnih proizvoda od mesa, a najduža je kod trajnih proizvoda od mesa, pa čak i do jedne godine.

Ali sva tehnička obrada mesa ima i svoje nedostatke, pa meso gubi svoje hranljive materije promenom sastojaka i gubi svoju težinu isparavanjem-sušenjem (kalo). Kod pogrešne upotrebe tehničkih obrada mesa može doći do kvarenja mesa, pa čak i do trovanja mesom.

Da bi se meso duže upotrebljavalo za ljudsku ishranu mora da se na razne načine konzervira. Za konzerviranje se upotrebljavaju hladnoća, hemijska i termička sredstva.

Kod proizvodnje kobasica i suhomesnatih proizvoda upotrebljavaju se sva pomenuta sredstva kako bi se ubio što veći broj nepoželjnih bakterija a da bi se meso i mesni proizvodi održali duže za ljudsku ishranu.

Standardne temperature termičke obrade mesa imaju tu osobinu da ubija klice a preživele čini nesposobnim za dalji razvoj i da smanjuje vlagu proizvod (kaliranje proizvoda) i čini duže održivim. Da bi ukus i miris proizvoda od mesa bili ugodni, pored termičke obrade dodaju se neki začini.

Prema količini vlage u termički obrađenim proizvodima od mesa određuje se i njihova održivost, pa imamo sveže, polutrajne i trajne proizvode. U proizvodnji raznih vrsta kobasica upotrebljavaju se i omotači razne dužine i kalibra prema vrsti kobasica.

Omotači mogu biti prirodni i veštački. Prirodni omotači, ako nisu dobro konzervirani, imaju veliki broj klica, naročito truležnih, dok veštački omotači su mnogo sterilniji i ujednačene dužine i kalibra, pa se danas dosta upotrebljavaju.

Naročito su važni HIGIJENSKI uslovi proizvodnje kobasica i suhomesnatih proizvoda, Iako se vrši termička obrada proizvoda od mesa, sve klice ne budu uništene i neosposobljene za dalji razvoj, kod nehigijenske obrade i dužeg lagerovanja se ipak razvijaju i to one truležne bakterije koje kvare proizvode od mesa.

Treba dodati da prilikom manipulacije sa mesom, broj bakterija znatno povećava, naročito kod slabih higijenskih uslova počev od lične pa do higijene posuda, alata i mašina. Poznato je da se bakterije slabije razvijaju u sredini gde nema vazduha, pa se kod proizvodnje hrenovki upotrebljavaju kese sa vakumiranim vazduhom.

Upotreba drveta za dobijanje dima za termičku obradu proizvoda od mesa igra važnu ulogu. Drvo mora biti od bukve, jer daje najbolji dim sa malo štetnih sastojaka.

Užička kobasica, proizvod porodice Brković, foto: brkovic.rs
Užička kobasica, proizvod porodice Brković, foto: brkovic.rs

Prema upotrebi mesnog testa u proizvodnji kobasica ili bez njega imamo: barene, polutrajne, trajne, sveže i kuvane kobasice. Barene i polutrajne se proizvode od mesnog testa i manjeg dela krupno usitnjenog čvrstog masnog tkiva, polutrajne od većeg dela krupno usitnjenog mesa, dok trajne, sveže i kuvane kobasice nemaju mesno testo.

I kale ovih proizvoda od mesa je različito zavisno od gubljenja vlage, tako sveže kobasice imaju relativno mali kalo, dok polutrajne imaju 10-16%, a trajne čak 30-40 °C. Termički obrađeni proizvodi od mesa se lageruju u prostorije sa temperaturom do 20 °C.

U prodavnicama sveže i polutrajne kobasice se drže u hladnjacima, a trajne u suvom i promajnom prostoru obešene. Kvarenje kobasica i suhomesnatih proizvoda dolazi uglavnom zbog nepravilnog salamurenja i nepravilne termičke obrade, načina i dužine uskladištenja.

Prilikom opisivanja proizvodnje pojedinih proizvoda od mesa dati su: koji je to proizvod i od čega se proizvodi (grubi sastav), a onda pravi sastav, kratak opis tehnološkog procesa proizvodnje i organoleptičke osobine gotovog proizvoda.

Užička kobasica spada u trajne kobasice, a proizvodi se u užičkom kraju.

Sirovinski sastav ovog proizvoda je:
Sveže svinjsko meso I kategorije 50%
Sveže svinjsko meso III kategorije 30%
Sveže goveđe meso II kategorije 10%
Čvrsto masno tkivo 10%

Dodaci:
Na 100 kg mase dolazi:
Kuhinjska so 2.500 kg
Šalitra 0,100 kg
Šećer 0,400 kg
Beli biber 0,150 kg
Beli luk 0,100 kg
Paprika 1,000 kg (1/2 ljute i 1/2 slatke paprike)

Izvor: Proizvodnja kobasica i suhomesnatih proizvoda
Autor: Perić Tihomir