Priče sa sela

Čokoladirana suva šljiva “Podgorko”

Sušenje različitih vrsta poljoprivrednih proizvoda najstarija je tehnologija konzervisanja i čuvanja hrane. Iako sadašnja proizvodnja nije na nivou nekadašnje, suvo voće ima veliki značaj kao poluproizvod za prozvodnju džema, marmalade, pekmeza, alkoholnih i bezalkoholnih pića. Pored toga, suvo voće ima veliku primenu i u konditorskoj industriji.

Sada već davne 2006. godine, u jednom malom selu po imenu Belotić, nadomak Osečine, osnovana je porodična firma “Belfarma”, čija je osnovna delatnost otkup i trgovina svežim i zamrznutim voćem. Naša sagovornica, Snežana Ranković, direktorka firme “Belfarma”, priča nam da su pre sedam godina počeli da suše šljivu, a sa gotovim proizvodima pojavili su se na tržištu pre pet godina.

Kako ističe, trenutno u okviru firme imaju 20 hektara pod raznovrsnim voćem, gde je najviše zastupljena šljiva, a nešto manje dunja i višnja. Pored voćnih zasada, poseduju i sušaru i pogone u selu Dragijevica, za proizvodnju i preradu proizvoda od suvih šljiva.

U opštini Osečina, pod šljivom je 2.350 hektara (2016. godina), a svake godine se za stotinak hektara uvećavaju zasadi ove voćne vrste.

Trenutno ima oko milion stabala šljive sa godišnjom proizvodnjom od oko 20.000 tona sveže šljive. Polovina ukupne godišnje proizvodnje suve šljive u Srbiji skoncentrisana je u Osečini, sa godišnjom proizvodnjom od oko 3.000 tona i ova opština je najveći izvoznik suve šljive na inostrano tržište.

„Na tržište smo, pored suve šljive, plasirali nove proizvode, odnosno slatko od suvih šljiva punjeno orasima i čokoladiranu suvu šljivu punjenu orasima pod prepoznatljivim brendom „Podgorko“. Ovaj proizvod jedinstven je na našem tržištu kao savršen spoj ukusa, srpske tradicije i simbol gostoprimstva ovog dela Srbije. Inovativan je zato što se šljiva puni ručno a čokoladira se mašinskim putem“, ističe naša sagovornica i dodaje da za čokoladiranje gotovog proizvoda koriste crnu begijsku čokoladu, izuzetnog ukusa i kvaliteta.

Proizvodi "Belfarma", foto: belfarma.rs
Proizvodi “Belfarma”, foto: belfarma.rs

-Cilj nam je da prerađujemo šljive našeg kraja, bez obzira da li su to naši lični zasadi ili zasadi iz našeg okruženja. Imamo sorte stenlej i požegaču. Požegaču kao staru srpsku sortu koje malo ima na tržištu ali svake druge godine rodi. Prošlogodišnji rod bio je veliki pa smo uspeli da osušimo veću količinu. Pored požegače, opredelili smo se za sortu stenlej jer je to šljiva koja je prepoznatljiva na svetskom tržištu – navodi gospođa Snežana.

Ova porodična firma poseduje tri tunela za sušenje voća iz kojih dnevno izađe 27 tona suve šljive. U planu im je nabavka manjeg prerađivačkog kapaciteta sa kojim bi se proširio veći broj voćnih vrsta na sušenju, prvenstveno višnje i dunje. Za sada, akcenat je stavljen na sušenju šljive.

Proizvodi "Belfarma", foto: belfarma.rs
Proizvodi “Belfarma”, foto: belfarma.rs

„Sušenje šljive obavlja se u drugoj polovini avgusta i traje tri sedmice, a onda je potrebno da šljiva odleži odnosno da sazri, da razmena energije i vlage bude ujednačena i zatim, nakon 40 do 60 dana, može da se krene u njenu dalju preradu. To znači ponovno vraćanje u njeno stanje vlažnosti u kojoj možete da je prerađujete, dorađujete i čokoladirate. Proces proizvodnje jeste spor ali je cikličan“, priča naša sagovornica.

Kako ističe, poslednje tri godine nemaju siguran plasman proizvoda, pošto je na tržištu velika konkurencija. Proizvode izvoze u zemlje EU, ali naši lokalni proizvodi teže pronalaze svoje mesto na tržištu, pošto se inostrani kupci bave istim poslom i navikli su da kod nas kupuju sirovinu a oni dalje vrše preradu u finalne proizvode.

Proizvodi "Belfarma", foto: belfarma.rs
Proizvodi “Belfarma”, foto: belfarma.rs

Godine 2018. firma „Belfarma“ na Poljoprivrednom sajmu u Novom Sadu dobila je zlatnu medalju za proizvod slatko od suvih šljiva punjeno orasima.

Naša sagovornica dodaje i to da imaju veliki problem sa pronalaskom radne snage kada je sezona berbe voća. „Na selu nije lako pronaći radnika, svi veći proizvođači žale se da vrlo teško nalaze kvalitetnu i pouzdanu radnu snagu. Nije svejedno kako će se obrati plod, u kojoj fazi i kako će se skladištiti. S druge strane, ni solidna zarada nije pouzdan način da će proizvođači pronaći dovoljno radnika. Mladi odlaze u gradove u potrazi za poslom, onda je izvesno da će problem nedostatka kvalitetne radne snage još dugo pratiti naše poljoprivredne proizvođače”, ističe Snežana Ranković na kraju razgovora.

Piše: Milica Lukić

Šta rade studenti Poljoprivrednog fakulteta tokom vanrednog stanja?

Proglašenje vanrednog stanja u Republici Srbiji poremetilo je društvo u celosti. Ipak, najvažnija privredna delatnost – poljoprivreda, dela punim kapacitetom i u ovim okolnostima. Jer i kada sve stane, neko mora da proizvodi i distribuira najvažniji resurs – hranu.

Studenti Poljoprivrednog fakulteta, Univerziteta u Beogradu
Foto: Studenti Poljoprivrednog fakulteta, Univerziteta u Beogradu

To su nam potvrdili i naši vredni studenti, šaljući nam svakodnevno fotografije njihovih aktivnosti. Uz onlajn predavanja i vežbe koje su redovno pohađali, mnogi od njih posvetili su se i mnogim drugim poslovima i hobijima.

Studenti Poljoprivrednog fakulteta, Univerziteta u Beogradu
Foto: Studenti Poljoprivrednog fakulteta, Univerziteta u Beogradu

Dok su se jedni bavili svojim poljoprivrednim gazdinstvima i obrađivali zemlju, radili na farmama, sređivali malinjake, vinograde, voćnjake, sadili i negovali cveće, drugi su volontirali, čitali knjige, organizovali webinare, bavili se fotografisanjem, pripremali ispite, slušali online seminare, pisali pesme, uređivali enterijer…

Studenti Poljoprivrednog fakulteta, Univerziteta u Beogradu
Foto: Studenti Poljoprivrednog fakulteta, Univerziteta u Beogradu

Izvor: http://www.agrif.bg.ac.rs/Vest/137/35204

Iz ličnog iskustva: Kako započeti preradu tartufa

Tartufi su najcenjenija i najskuplja jestiva gljiva na svetu. Pored izuzetnog ukusa, čuveni su i po svojim lekovitim svojstvima. Tartuf je veoma cenjena namirnica u gastronomiji jer se teško dolazi do njega i ne postoji mogućnost da se veštački uzgaja.

Poslednjih godina na domaćem i inostranom tržištu vlada veliko interesovanje za tartufe. Dosta se pisalo i govorilo o ovoj temi, pa sam pokušala malo više sa saznam od naših sagovornica, Sanje Melkus i Violete Ivković iz Novog Sada.

Ono što sam čula od njih jeste da su se upoznale na probama hora “Hašira” tek pre skoro 8 godina. Odmah su shvatile da poseduju iste poglede na svet i energiju. Nešto kasnije došla je i ideja da odustanu od poslova koje su do tada radile i pokušaju da rade za sebe.

Tartufi, foto: Sanja Melkus i Violeta Ivković
Tartufi, foto: Sanja Melkus i Violeta Ivković

-Tartufi su u našim domovima već duži niz godina i kroz druženje sa njima i pohvale ljudi koji su probali probne verzije proizvoda sa tartufima, došle smo na ideju da se predstavimo na Novosadskom noćnom bazaru u oktobru 2017. godine. Neočekivano smo odlično prihvaćene i tako se priča zakotrljala – ističu naše sagovornice.

Kako navode, tartufi rastu u specifičnim uslovima, od kiselosti zemljišta, pa do vlage i temperature. Pronalaze se uz pomoć pasa tragača ili specijalno obučenih svinja. U svetu su Italijani napravili tartufe onim što oni to danas jesu – hedonističkim užitkom za svaku priliku. Danas, iako Italija i dalje drži primat, druge zemlje takođe ulažu dosta u promociju svojih tartufa, na primer Hrvatska, sa svojim istarskim tartufima.

Sanja Melkus i Violeta Ivković
Sanja Melkus i Violeta Ivković

-Naša zemlja oduvek ima tartufe, ali se njihova vrednost iskazuje i prikazuje isključivo na inostranom tržištu. U Srbiji postoji zaista mali broj firmi koje se bave preradom tartufa. Mi smo jedna od njih pet (2018. godina). Vidimo potencijal u proizvodima i težimo ka tome da ne prodajemo sirovinu, ističu Sanja i Violeta i dodaju da su njihovi tartufi iz okoline Novog Sada i zato sa ponosom kažu da su im proizvodi od vojvođanskog tartufa.

Ono što sam takođe čula od njih jeste da od proizvoda imaju maslinovo ulje sa aromom tartufa, usitnjen tartuf u maslinovom ulju i morsku so sa komadima tartufa.

Ostali proizvodi su isključivo plod njihove mašte i inovativnih ideja, pa su napravile bademov namaz sa tartufima, hladno ceđeno lešnikovo ulje sa usitnjenim tartufom i džemove sa tartufima za ljubitelje slatko-slanih kombinacija. Imaju još proizvoda, ali kažu da će nešto ostaviti i za drugi put…

Svi proizvodi apsolutno su bez veštačkih dodataka i spadaju u segment prirodne hrane.

Proizvodi brenda Truff Truff, foto: Sanja Melkus i Violeta Ivković
Proizvodi brenda Truff Truff, foto: Sanja Melkus i Violeta Ivković

-U potragu za tartufima krećemo sa našim psima, rase Lagotto Romagnolo, koji su posebno trenirani za ovaj posao. Kada ih nađemo, trudimo se da ih što pre plasiramo u teglice, jer svežina njihove arome je najvrednija u ovoj priči. Tartuf vrlo intenzivno miriše, ali samo nekoliko dana od branja, pa zato valja biti brz. Koristimo prirodne metode, bez hemije i konzervanasa i radimo u sistemu kućne radionice – objašnjavaju naše sagovornice.

“Naši proizvodi koriste se u srećnim momentima, kada se uživa i slavi i to nam čini posebno zadovoljstvo. Takođe, imamo plan da naviknemo što više ljudi u Srbiji da koristi hranu sa naših polja i šuma, pa tako i tartufe. Pune smo entuzijazma i inovativnih ideja i drago nam je što možemo zadovoljiti ukus i najzahtevnijih ljubitelja odlične hrane”, ističu Sanja i Violeta na kraju razgovora za naš portal.

Piše: Milica Lukić

Sagovornice: Sanja Melkus i Violeta Ivković

 

 

 

 

Domaća rakija iz sela Babajić stigla i na inostrano tržište

Mnoge generacije porodice Lukić iz sela Babajić, nedaleko od Ljiga, bave se proizvodnjom i preradom voća i grožđa. Oni u svojim voćnjacima, na površini od 10 hektara, ubiraju plodove za proizvodnju rakije. Na površini od 3 hektara imaju nekoliko različitih sorti grožđa od kojih prave vrhunska vina. Trude se da tradiciju dugu više od jednog veka očuvaju i za buduće generacije.

Selo Babajić okruženo je obroncima planina Rajac i Rudnik. Celo ovo područje Kolubarskog okruga poznato je po voćarstvu, naročito šljivama. Takođe, izuzetno je pogodno i za gajenje grožđa.

Podrum Lukić, foto: podrumlukic.rs
Podrum Lukić, foto: podrumlukic.rs

Naša sagovornica, Slađana Lukić, direktorka podruma Lukić, otkrila nam je tajne u njihovoj proizvodnji. Kaže mi da njen suprug najviše učestvuje u procesu proizvodnje rakije, dok je ona zadužena za promociju i plasman proizvoda. Navodi mi i to da su dugo učili o proizvodnji rakije, posećivali seminare i tražili savete od iskusnih ljudi.

Zaštitni znak podruma Lukić jeste rakija koja je stara deset godina poznata pod nazivom rakija „Dekada“. Ova rakija je po rečima proizvođača proizvedena od šljive ranke i požegače. Osim „Dekade“, u proizvodnom asortimanu porodice Lukić nalazi se i šljivova prepečenica stara tri godine, proizvedena od šljive ranke, požegače i čačanke rodne. Tu su i voćne rakije od dunje, kajsije, kruške Viljamovke, jabuke i loze.

Podrum Lukić, foto: podrumlukic.rs
Podrum Lukić, foto: podrumlukic.rs

-Svakodnevno ulažemo u tehnologiju, a ono što ovu rakiju čini unikatnom je najkvalitetnije voće. Dvostrukom destilacijom uz primenu savremenih tehnoloških postupaka u preradi voća, dobijamo proizvode visokog kvaliteta. Veliku pažnju poklanjamo kontroli fementacije i destilaciji prevrelog kljuka – kaže mi Slađana i dodaje da destilaciju obavljaju u dva bakarna kazana zapremine od po 500 litara.

Po završetku destilacije, sazrevanja i odležavanja rakije u hrastovim buradima, rakija se puni i pakuje u finalni proizvod u litarskom, 0,7 l special pakovanju i 0,05 pakovanju, dok u asortimanu postoji i kartonska ambalaža sa dve polulitarske boce rakije.

Podrum Lukić, foto: podrumlukic.rs
Podrum Lukić, foto: podrumlukic.rs

U Kolubarskom okrugu ima više od milion stabala šljive. Šljivici se prostiru na površini od 12.000 hektara. Iako su pojedina sela u Kolubarskom okrugu poznata po proizvodnji suve šljive, većina proizvođača opredeljuje se za prodaju šljive u svežem stanju. Statistički podaci pokazuju da se u ovom kraju godišnje proizvede oko dva miliona litara voćnih rakija.

Kako ističe naša sagovornica, sorte vinove loze koje uzgajaju su šardone, pino noar, bela tamjanika i pino griđo. Porodica Lukić sada u ponudi ima tri vrste vina: Rose, Tamjaniku i Pinot Noir. Zahvaljujući upotrebi kvalitetnog recepta, posebnoj tehnologiji punjenja i pakovanja, imaju veliki uspeh kako u Srbiji, tako i u svetu. Svoje proizvode plasiraju na tržište Slovenije, Nemačke, Kanade i Velike Britanije.

Vina porodice Lukić, foto: podrumlukic.rs
Vina porodice Lukić, foto: podrumlukic.rs

Dobitnici su mnogobrojnih nagrada i priznanja. Najponosniji su na veliku zlatnu medalju za rakiju „Dekadu“, zlatne medalje za rakiju od kajsije i loze, kao i na srebrnu medalju za rakiju od kruške i dunje sa manifestacije Dani šljive 2014. godine u Osečini. Tu je i pehar Beogradski pobednik 2012. godine u kategoriji rakije šljivovice „Dekada“ sa manifestacije Rakia Fest 2012. godine, kao i pehar za najoriginalnije predstavljanje sa manifestacije Smederevska jesen iz 2011. godine.

„Dva puta u toku sedmice odlazimo na porodično imanje u selo. Moj suprug je po profesiji advokat, pa uvek pronađe vreme za sve svoje obaveze. Mogu da kažem da volimo ovaj posao, on mi dođe kao odmor i uvek težim ka nečim novim. Pošto je naš kraj poznat po proizvodnji rakije, ljudi su i dalje zainteresovani da otkriju neke nove ukuse ili veštine kako da proizvedu kvalitetnu domaću šljivovicu. “ – ističe na kraju razgovora Slađana Lukić.

Piše: Milica Lukić

Foto: podrumlukic.rs

Sagovornik: Slađana Lukić

Porodica Miladinović: Tradicija u pčelarenju duga sedam decenija

U martu i aprilu mesecu počinje aktivna pčelarska sezona i radovi na pčelinjaku su izuzetno značajni za razvoj pčelinjih društava. Svaki pčelar jedva čeka da otvori košnicu i da izvrši prvi prolećni pregled društva. Kako su poslednjih dana u našim krajevima zabeležene prolećne temperature, porodica Miladinović iz Petrovca na Mlavi iskoristila je za pregled košnica, postavila pojilice na pčelinjaku, dopunila zalihe hrane i izvršila kontrolu utopljavajućeg materijala.

Porodica Miladinović pčelarstvom se bavi dugih sedam decenija. Naša sagovornica, Karolina Miladinović, otkrila nam je koje su tajne u njihovom pčelarenju i pružila najbolje savete pčelarima početnicima.

„Deda mog supruga je začetnik pčelarenja, svekar je to nasledio a danas smo suprug i ja najviše posvećeni tom poslu i verujemo da će se i naši naslednici baviti ovim plemenitim zanimanjem. Ja sam pčele zavolela uz supruga i ubrzo počela da mu pomažem u poslovima na pčelinjaku. Finansijka dobit u ovom poslu nije zanemarljiva ali pčele se pre svega moraju voleti“ – ističe naša sagovornica.

Detalj sa pčelinjaka porodice Miladinović, foto: porodica Miladinović
Detalj sa pčelinjaka porodice Miladinović, foto: porodica Miladinović

Porodica Miladinović trenutno pčelari sa oko 150 društava, raspoređena na tri lokacije sa bogatom voćnom, bagremovom i livadskom pašom. „Suprug i ja smo zaduženi za rad na pčelinjaku u periodu od marta do oktobra meseca, dok se u zimskom periodu baziramo na prodaju naših proizvoda. Suprugovi roditelji su zaduženi za rad u radionici, odnosno sklapaju i ožičavaju ramove, utapaju satne osnove i obavljaju ostale poslove koji su neophodni u pčelarenju“ – kaže Karolina.

„Raduje me i to što su naša deca zavolela pčele, što ih se ne boje i jedva čekaju proleće da zajedno sa nama idu u pčelinjak. Dosta nam pomažu u poslu, donose nam alat i ramove, sipaju čistu vodu u pojilice“ – priča mi Karolina.

Ovi vredni ljudi pčelare sa DB košnicama sa deset ramova. Karolina mi kaže da rad sa polunastavkom u koji pčele skladište nektar omogućava ekološki čist med dobrog kvaliteta. Dodaje i to da je velika prednost ovih košnica i dubok plodišni ram koji omogućava dobro prezimljavanje pčelinjih društava.

Karolina Miladinović, foto: porodica Miladinović
Karolina Miladinović, foto: porodica Miladinović

„Od pčelinjih proizvoda imamo bagremov, livadski i šumski med sa Homolja, matičnu mleč, propolis i polen“, ističe naša sagovornica i dodaje da ih raduje činjenica da zvanična medicina priznaje blagodeti i lekovita svojstva pčelinjih proizvoda. Trude se da samo kvalitetni proizvodi dođu do kupaca, da ono što vole njihova deca zavole i drugi ljudi. Porodica Miladinović prodaje rojeve pčela koji su kvalitetni, zdravi i pre prodaje kontrolisani.

Pored duge tradicije pčelarenja u njihovom domaćinstvu, naša sagovornica je sa porodicom član Saveza pčelarskih organizacija Srbije. Aktivna je i u radu lokalnog udruženja Društva pčelara „Mlava“, što je veoma korisno kako bi se očuvala proizvodnja meda. Dobitnici su mnogobrojnih nagrada i priznanja. Najponosniji su na zahvalnice u znak priznanja za aktivnosti i zasluge u razvoju naprednog pčelarstva, izdatih od Saveza pčelarskih organizacija Srbije.

Med, foto: porodica Miladinović
Med, foto: porodica Miladinović

Karolina pčelarima početnicima savetuje da zaborave na digitron i računanje profita od pčelarstva, jer je to dug proces koji iziskuje puno rada i odricanja pre nego što se dođe do zarade. Neka ih na početku vodi ljubav prema pčelama, a one će vremenom to i vratiti, ističe na kraju razgovora Karolina Miladinović za naš portal.

Piše: Milica Lukić

Foto: porodica Miladinović

Farma romanovskih ovaca u Jasenici

Poslednjih godina na domaćem i inostranom tržištu vlada veliko interesovanje za romanovsku rasu ovaca. Dosta se pisalo i govorilo o ovoj temi, pa sam pokušala malo više da saznam od našeg sagovornika, Ivana Tadića iz Jasenice, uzgajivača ove rase ovaca.

Ono što sam čula od njega jeste da se sa porodicom pre četiri godine vratio iz Finske i tada je počeo da se bavi ovčarstvom. Njegovi roditelji su pre pet godina nabavili prva grla, a supruga i on su nastavili posao. Naš sagovornik napominje da ni on ni supruga nisu ranije živeli i radili na selu. Odlučili su da se oprobaju u poljoprivredi i kažu da su uspeli u tome…

Ivan i Mia Tadić, foto: porodica Tadić
Ivan i Mia Tadić, foto: porodica Tadić

„Kada smo planirali da se oprobamo u ovčarstvu, gledali smo i računali koja bi to rasa i koje prednosti bile najisplativije za nas. Na početku želeli smo da to bude sjenička ovca, ali je ipak izbor pao na romanovsku rasu. Razlog za to je plodnost. I mislim da tu nismo pogrešil“, ističe Tadić.

Najvažnija karakteristika romanovske rase je veoma velika plodnost. Ova rasa u laktacionom periodu od 100 dana, u proseku proizvede 100-150 litara mleka odličnog kvaliteta. Meso romanovske rase smatra se delikatesom, a vuna može da se šiša i tri puta godišnje. Grla ove rase izuzetno su otporna, bez posebnih zahteva prema ishrani i smeštaju. Zbog važnih proizvodnih karakteristika, ovce ove rase uvožene su u različite krajeve naše zemlje, radi ukrštanja sa domaćim rasama ovaca.

Stado, foto: porodica Tadić
Stado, foto: porodica Tadić

-Što se tiče naših ovaca, trenutno imamo stado koje broji oko 120 plotkinja. Na poslednjem zimskom jagnjenju dostigli smo prosek rase što se tiče plodnosti, a to je 250 %. Mislimo da mesta za poboljšanje, što plodnosti i policikličnosti, što prirasta ima dosta i polako radimo u tom smeru. Sve u svemu, ova rasa ovaca na godišnjem nivou proizvede jedno jagnjenje više u odnosu na rase koje su uobičajene na našim prostorima, što je čini veoma konkurentom kada se priča o isplativosti, priča mi Tadić.

Na pašnjacima u Kolubarskom okrugu trenutno pase oko 120.000 grla ovaca, od čega je oko 5.000 grla u matičnom zapatu. Mogućnosti za razvoj ove grane stočarstva u valjevskom kraju postoje, što potvrđuju i neiskorišćeni pašnjaci, ali i pored svega, malo je onih poljoprivrednika čija stada broje više od 50 grla. Najviše se gaji sjenička oplemenjena pramenka koja se praktično odomaćila u ovom kraju Srbije.

Stado, foto: porodica Tadić
Stado, foto: porodica Tadić

Kako ističe, grla su od marta do decembra meseca na ispaši. U zimskom periodu hrane ih senom i ishranu dopunjuju koncentratom od žita. Za sada, proizvodnja im je fokusirana na priplodni materijal. U planu imaju i proširenje, ali pre svega poboljšanje i ujednačavanje kvaliteta selekcijom i kvalitetnim priplodnim materijalom. Rade i na formiranju udruženja odgajivača romanovske rase ovaca.

-Poslednjih pet godina posećivali smo farme, uglavnom u Finskoj. Išli smo na razne seminare i kurseve, a supruga je položila ispite na Poljoprivrednom fakultetu u Finskoj koji su vezani za ovčarstvo. U kontaktu smo sa dosta ljudi iz struke kod kojih tražimo stručne savete, a dosta nam znače podsticaji od strane države, priča naš sagovornik.

Na svojoj farmi, Tadići imaju i psa, čuvara stada, koji se zove Piksi i rase je Border Koli. Pomalo ga dresiraju i pomaže im u teranju i vraćanju ovaca. Ova rasa retko je zastupljena kod nas, ali je u svetu veoma popularna i važi za jednu od najpametnijih rasa pasa.

Pas Piksi, čuvar stada, foto: porodica Tadić
Pas Piksi, čuvar stada, foto: porodica Tadić

Po rečima stručnjaka, interesovanje proizvođača za ovu proizvodnju postoji, ali je potrebna dobra organizacija, rejonizacija poljoprivredne proizvodnje i siguran plasman. Proizvođači koji imaju stado od 50 do 100 ovaca žele da prošire kapacitete, posebno oni koji na svojim gazdinstvima primenjuju savremene metode kod reprodukcije, jer su uvideli da se od ovčarske proizvodnje može solidno živeti. Porodica Tadić pravi je primer kako se znanje može primeniti u praksi i formirati sigurna i stabilna proizvodnja.

Piše: Milica Lukić

Sagovornik i fotografija: Ivan Tadić

Oprobali se u pčelarstvu i uspeli

Na području Valjeva, Osečine, Mionice, Uba, Ljiga i Lajkovca pri sadašnjim pčelarskim udruženjima ima između 300 i 400 registrovanih pčelara u čijem je vlasništvu oko 11.000 pčelinjih društava. Među njima je i Aleksandar Radovanović iz Valjeva, koji se već skoro dve decenije uspešno bavi pčelarstvom. Danas mu u poslu dosta pomaže porodica a najviše sin Đorđe, koji se, pored obaveza na fakultetu, trudi da svoje slobodno vreme provodi u pčelinjaku i ovoga puta je svoju porodičnu priču podelio i sa nama.

Svaki pčelar obično ima neku zanimljivu priču o tome kako je došao na ideju da se bavi pčelarstvom. Neko u posao ulazi zbog zarade, a neko iz ljubavi prema prirodi. Aleksandar Radovanović, najstariji član porodice, zbog velikog obima posla i gradske gužve, odlučio je da slobodno vreme provodi u prirodi i tako je uz prijatelja, takođe velikog pčelara, Rodoljuba Markovića, počeo da pčelari. Pošto mu je ovaj posao bio hobi, planirao je da med proizvodi samo za sebe. Ubrzo je shvatio da lepo može da se spoji sa korisnim, te se u potpunosti posvetio pčelarstvu.

Aleksandar je počeo sa malim brojem društava i kako je ljubav prema pčelarstvu rasla, tako se povećavao i broj košnica. Danas, broj pčelinjih društava porodice Radovanović iznosi oko 250.

Proizvodi porodice Radovanović, foto: hranasanasihpolja.rs
Proizvodi porodice Radovanović, foto: hranasanasihpolja.rs

Mi samo od ovoga živimo i nemamo druge izvore prihoda. Trudimo se da radimo, da zaradimo i uspevamo u tome. Imamo odlične proizvode, uporni smo i uvek očekujemo dobre rezultate, navodi Đorđe i dodaje da su vremena nestabilna, ali se trude da samo kvalitetni proizvodi dođu do kupaca. Često svoje proizvode šaljemo i u inostranstvo, mada je glavno tržište grad Beograd.

Pčelinjaci su raspoređeni na više lokacija u toku godine. „Izvodimo ih na ispašu bagrema u podnožju planine Cer, kao i na suncokretovu ispašu u Vojvodini. Trudimo se da nam košnice nisu stalno na istoj lokaciji, što nam omogućava jednostavnije i jeftinije pčelarenje, pri kom dobijamo med odličnog kvaliteta sa dobrom cenom“, navodi Đorđe.

Porodica Radovanović u ponudi ima: med, polen i propolis. Ipak, u poslednjih nekoliko godina, veliku pažnju valjevskih pčelara privlači i nešto drugačiji asortiman proizvoda kao što je sušeno voće u medu, medovača – rakija od meda i razni likeri, čemu se najviše posvetio naš sagovornik Đorđe.

Proizvodi porodice Radovanović, foto: hranasanasihpolja.rs
Proizvodi porodice Radovanović, foto: hranasanasihpolja.rs

Rakija ili liker od meda, odnosno medovača, pravi se od domaćeg meda i domaće rakije. Pije se rashlađena i kao aperitiv, pospešuje imunitet, štiti od infekcija i popravlja krvnu sliku. Priprema se tako što se med rastopi u rakiji, a zatim doda destilovana voda. Tako pripremljena treba da odstoji mesec dana na tamnom mestu uz povremeno mućkanje. Posle toga je procediti kroz filter. Jačina rakije zavisi od količine destilovane vode. Ako želite jaču, sipajte manje destilovane vode. 

Kao i svaki pčelar koji voli svoj posao, Đorđe sa svojom porodicom vodi računa o svojim pčelama, ali i o kvalitetu meda. Ima različite vrste čistih sortnih medova, gde se bagremov i livadski izdvajaju na prvom mestu. Naš sagovornik tvrdi da nije bitno koja je vrsta meda, nego da li je med pravi. Navodi i da u Vojvodini, u okolini mesta Baranda, ima dosta lekovitog bilja, pa prilikom vrcanja meda nakon pčelinje ispaše, struktura meda je drugačija, ima tamnije nijanse i posebnog je ukusa.

Proizvodi porodice Radovanović, foto: hranasanasihpolja.rs
Proizvodi porodice Radovanović, foto: hranasanasihpolja.rs

Ono što je bitno reći, jeste da ovi vredni ljudi puno ulažu u nauku i edukaciju. Kako objašnjava naš sagovornik, mladi pčelari treba da počnu sa manjim brojem košnica i da pre svega vide da li mogu da se bave ovim poslom ili ne. Pored toga, ovaj posao dosta zavisi od klimatskih uslova, pa tako, godina može da bude loša, što ne ide u prilog pčelarima početnicima. Mladi ljudi se najpre odluče da se bave pčelarenjem zarad profita, a pri tome zaborave na bitnije stvari. Ne treba zaboraviti da je pčelarenje dug proces, uz mnogo strpljenja i čvrste volje.

„Ujeda ima dosta, ali pčelama treba prići bez nervoze, staloženo, one ne vole brze pokrete. Da li ste vi spremni na sve to? Nadam se da većina jeste. Imam utisak da se sve više ljudi okreće prirodi, pčelarstvu i ljubavi prema ovim insektima. Treba biti mudar i učiti od iskusnih ljudi. Težiti ka nečim, da sutra nove generacije uživaju u blagodetima našeg rada“, zaključuje na kraju razgovora Đorđe Radovanović.

Piše, fotografija: Milica Lukić

Sagovornik: Đorđe Radovanović

 

Uzgoj i berba jagoda kod porodice Jezdimirović

Iako je selo Brgule, koje se nalazi nedaleko od Uba, poznato po brojnim dobrim ratarima, porodica Jezdimirović odlučila je da se bavi plasteničkom proizvodnjom jagoda. Sudeći po vrhunskom, kvalitetnom rodu, sigurnim kupcima i sve većem broju plastenika, sigurno je da nisu pogrešili.

Naš sagovornik, Nenad Jezdimirović, koji već godinama uzgaja jagodu u plastenicima, otkrio mi je zašto su se odlučili za ovu voćnu vrstu, kako ostvaruju dobar rod i gde plasiraju jagodu.

-Godine 2013. od prijatelja sam na poklon dobio sadnice jagode. Nedugo nakon toga, nakon informisanja i saveta prijatelja kako započeti sa ovom voćnom vrstom, nabavio sam 600 sadnica, podigao jedan plastenik dimenzija 23×5 m i počeo sa proizvodnjom jagode na PVC foliji- ističe Jezdimirović.

Domaće jagode kod proodice Jezdimirović, foto: porodica Jezdimirović
Domaće jagode kod porodice Jezdimirović, foto: porodica Jezdimirović

Kako navodi, za uzgoj jagoda u plastenicima na foliji odlučili su se prevashodno zbog cene, jer jagoda ispod najlona stiže 15-20 dana ranije od poljske i ima značajno jaču cenu. Trenutno ima deset plastenika sa oko 5.500 sadnica na površini od 12 ari. Sa porodicom, pre početka sezone, dnevno ubere oko 100 kg a u sezoni čak 3.000 kg svežih plodova za koje ima stalne i pouzdane mušterije. Celokupnu količinu prodaje u svežem stanju, ne planira da je prerađuje, pošto, kako mi kaže, sve proda po dobroj ceni.

Osim što povećava toplotu zemljišta, pa tako štiti biljku od izmrzavanja, plastična folija čuva vlagu u zemlji i sprečava rast korova. Plod stiže oko dve nedelje ranije u odnosu na uzgoj na otvorenom, a prinosi, prema mišljenju stručnjaka mogu biti veći i za 30-40 odsto u odnosu na konvencionalan način, u šta se svakako i ovaj mladi proizvođač i uverio. Plodovi na foliji su kvalitetniji, a što je za voćare i najvažnije, i dobro plaćeni.

Domaće jagode kod porodice Jezdimirović, foto: porodica Jezdimirović
Domaće jagode kod porodice Jezdimirović, foto: porodica Jezdimirović

„Naše jagode odličnog su kvaliteta, veoma su krupne i ukusne. Dominantna je srednje rana sorta Clery, koja se prilagođava želji tržišta. U plastenicima imam navodnjavanje, koje je jedan od preduslova za uspešnu proizvodnju jagode.“ – ističe naš sagovornik.

Sorta Clery odlikuje se prijatnim ukusom i aromom, solidnom čvrstinom i visokom otpornošću. Karakteristično za ovu sortu je visok prinos koji iznosi od 0,5 do 0,6 kg po živiću. Relativno dugo plodonosi, ali je u početku berba mnogo bolja, a plodovi krupniji, sjajniji i ukusniji. Rano dozreva (kraj aprila i početak maja meseca). Osetljiva je na sivu trulež u plastenicima. Spada u sorte jagoda koje dobro podnose transport nakon berbe.

Domaće jagode kod porodice Jezdimirović, foto: porodica Jezdimirović
Domaće jagode kod porodice Jezdimirović, foto: porodica Jezdimirović

Prošle godine, na početku berbe cena je bila od 350 do 400 dinara za kilogram, ali kako stiže poljska jagoda, cena polako opada. Domaće jagode jesu mnogo skuplje od uvoznih, ali zato su kvalitetnije i nema hemije u njima. Dakle, zdrave jagode, čiste, ukusne, bez hemikalija, proizvedene u foliji i u čistom prostoru, priča mi Nenad Jezdimirović.

Po rečima stručnjaka, u našoj zemlji pod jagodom se nalazi oko 7.000 hektara zemlje. Jagoda postaje ozbiljna i isplativa biljna vrsta za koju se voćari sve više odlučuju. Uz to, ovo je i jedan od najlepših zalogaja koje čovek može pojesti, pa je zato jagoda često i rado viđena voćka na gotovo svakoj trpezi u ovo doba godine.

Piše: Milica Lukić

Fotografije: Nenad Jezdimirović

Sagovornik: Nenad Jezdimirović

Počela sa radom elektronska pijaca

Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede danas je pokrenulo platformu  https://pijaca.minpolj.gov.rs (Elekotronska Pijaca Srbije) sa ciljem da proizvođači hrane i pića lakše dođu do potrošača.

Cilj je da navedena platforma zameni postojeće sisteme distribucije i omogući potencijalnim kupcima lako povezivanje sa proizvođačima.

Registracija je veoma jednostavna. Dovoljno je uneti WEB adresu https://pijaca.minpolj.gov.rs, zatim kliknuti na kvadratić u donjem desnom uglu “Registracija domaćinstva”, a zatim na “Registracija proizvođača”. Potom treba uneti elementarne podatke: kontakt, proizvodni program, web ili FB prezentacija, sisteme kvaliteta (ako postoje) i lokaciju (uneti na mapi).

Pozivaju se svi proizvođači hrane i pića da putem navedene platforme plasiraju svoje proizvode, kao i svi potrošači da podrže poljoprivredne proizvođače kako u vanrednoj situaciji, tako i sutra nakon nje.

Portal “Hrana sa naših polja” pružiće podršku poljoprivrednim proizvođačima tako što će okačiti objavu sa navedenim proizvodima koji su u ponudi tržištu. Pošaljite nam elementarne podatke: kontakt, proizvodni program, web ili FB prezentaciju. Ponude možete poslati na mejl adresu danidomacekuhinje@gmail.com ili putem poruke na našim društvenim mrežama facebook i instagram na stranici Dani domaće kuhinje.

Podržimo domaće, kupujmo od lokalnih proizvođača.

Jabuke, foto: hranasanasihpolja.rs
Jabuke, foto: hranasanasihpolja.rs

Piše: Milica Lukić

Poljoprivreda iz ugla poznatog glumca

Upotreba kozjeg mleka i sira u ishrani je neuporedivo manja u odnosu na kravlje mleko i sir. Zbog brojnih zdravstvenih koristi koje pružaju može se reći da su nepravedno zapostavljeni u ishrani. Kozje mleko ima karakterističan miris i ukus zahvaljujući slobodnim masnim kiselinama koje poseduje. Kozji sir obiluje vitaminima i proteinima, veoma je tražen delikates u restoranima i odlično se slaže sa osvežavajućim belim vinima.

Glumac Branko Janković, koji je televizijski auditorijum osvojio ulogama u domaćim serijama, kao dete je sa bakom čuvao koze u rodnom selu Gunjaci na obroncima planine Rožanj. Pošto se u Beogradu školovao i započeo svoju glumačku karijeru, odlučio je da slobodno vreme provodi u prirodi i na selu.

Selo Gunjaci nalazi se nadomak Valjeva u Kolubarskom okrugu. Osnovne poljoprivredne kulture koje se uzgajaju u selu su šljiva i malina. Kroz selo protiče reka Pecka.

Janković u svom rodnom selu ima farmu koja broji oko 150 koza rase Alpina, od čijeg mleka proizvodi visokokvalitetan sir, kajmak i surutku. Kozji sir i kajmak proizvodi po starim tradicionalnim receptima njegove prabake. „Kvalitet mleka uvek mora biti dobar, pa su proizvodi izuzetno kvalitetni i ukusni. Najveću pažnju u svojoj proizvodnji posvećujem surutki u prahu, zbog čega sam pokrenuo ovu proizvodnju.“ – ističe naš sagovornik.

Rasa koza Alpina koja se gaji u našim krajevima odlikuje se smeđom bojom, sa crnim trbuhom i crnim donjim delovima nogu. Ova rasa specijalizovana je za proizvodnju mleka. Spada u najmlečnije rase sveta. Nije zahtevna za gajenje, dobro se prilagođava različitim klimatskim uslovima kao i sistemima gajenja.

Kako bi sačuvao kvalitet surutke, odlučio je da je ne kuva, nego da pravi prah od surutke, u kojem bi bile zadržane sve kvalitetne komponente koje ona sadrži. Naš sagovornik navodi i da je tečna surutka neprijatnog mirisa, lako je kvarljiva i nezgodna za transport.

Kako ističe, surutuku u prahu dobija posebnom metodom koja se naziva liofilizacija, odnosno, iz surutke se izdvaja voda. Jedna merica liofilizovane surutke jednaka je jednom decilitru sveže nepasterizovane kozje surutke i time garantuje dobar kvalitet proizvoda. Dodaje i to, da je uz pomoć ove metode moguće sačuvati sve hranljive sastojke iz surutke.

Janković kaže da je ova surutka lekovita i da pomaže deci koja su obolela od bronhitisa ili imaju lošu krvnu sliku i slab imunitet. Konzumiraju je i sportisti, odnosno svi ljudi koji vode računa o svom zdravlju. Obiluje vitaminima, proteinima i aminokiselinama.

„Moj kraj je bogat malinama, šljivama, pečurkama i lekovitim travama. Koze hranim senom sa obližnjih planina u kojem su pretežno lekovite biljke kao što su divlja nana, kantarion, hajdučka trava… To se onda prenosi i na mleko.“– kaže Janković.

U poslednje vreme, svoje proizvode šaljem i u inostranstvo, mada su najviše traženi u našoj zemlji. „Zadovoljan sam plasmanom proizvoda. Potražnja mi je dosta veća od količine koju proizvedem, ali ću se potruditi da proširim obim proizvodnje“ – priča naš sagovornik.

Za sve one koji se dvoume da li da krenu sa preradom proizvoda, Janković poručuje da nije lako na početku, ali ne treba dozvoliti da se sirovina proda za malo novca, a sa gotovim proizvodom i dobrim brendom može više da se zaradi. Dodaje i to, da su gazdinstva u okolini Valjeva jeftina, sela su napuštena i ima dosta prostora da se započne poljoprivredna proizvodnja. „Ljudima treba dati mogućnost da rade. Ja radim paralelno dva posla, pa uvek pronađem vreme za sve svoje obaveze. Ako čovek ima ideju i volju, može da postigne mnogo“ – ističe na kraju razgovora Branko Janković za naš portal.

Piše: Milica Lukić

Sagovornik: Branko Janković

Foto: Branko Janković, kozanostra.rs